2906251_kikanovic_ls

SVI ZAJEDNO MOŽEMO OBNOVITI KONAK: Aleksandar Kikanović trčao do Manastira Svete Trojice

LOZNICA – Loznički ultramaratonac Aleksandar Kikanović istrčao je juče još jedan maraton, ovoga puta od Loznice do Ljubovije, odnosno Manastira Svete Trojice u Bijelim vodama u kome je početkom meseca veliki požar uništio konak. Krenuo je oko pola šest ujutru, a na cilju bio nešto pre 16 časova ostavivši iza sebe 80 kilometara puta.

On je videvši slike izgorelog konaka i veličinu nevolje koja je zadesila iskušenike tog manastira odmah odlučio da učini ono što može i još jednim maratonom skrene pažnju javnosti kome je potrebna pomoć, ovoga puta ne nekom bolesnom detetu za koju najviše trči, već manastiru.

– Nije bilo toliko naporno, ali jeste bilo hladno na početku trčanja, a i put se na kraju završio usponom dugim dva i po kilometra. Drago mi je da sam ovo uradio, dočekao me je iguman Serafim, dao blagoslov da nastavim i dalje da pomažem kako mogu i nadam se da će obnova konaka biti brza. Nevolja jeste velika, ali ukoliko se svi udružimo možemo rešiti ovaj problem. Voleo bih da se što više ljudi uključi i da konak ubrzo bude obnovljen i u funkciji – kazao je maratonac po okončanju trke.

Inače, iz Eparhije šabačke upućen je apel za pomoć u obnovi Manastira Svete Trojice u Bijelim vodama kod Ljubovije. Minulog petka je Episkop zvorničko-tuzlanski i administrator Eparhije šabačke Fotije obišao manastir Svete Trojice i blagoslovio osnivanje građevinskog odbora koji treba da prikupi potrebnu projektnu dokumentaciju za obnovu konaka i samog manastira.

Podsetimo, požar koji je pričinio veliku štetu na konaku izbio je drugog februara u večernjim satima i na svu sreću u njemu nije bilo povređenih.

 

 

Članak preuzet sa Kurir.rs/T.I.

Untitled-1

ALEKSANDAR NASTAVLJA SA SVOJIM HUMANITARNIM RADOM: Pretrčao više od 80 kilometara kako bi pomogao SRPSKU SVETINJU!

Sportista i humanitarac, imao je za cilj da put od Loznice do Ljubovije pretrči kako bi pozvao sve ljude dobre volje da pomognu obnovu manastirskog konaka u Bijelim Vodama koji je izgoreo u požaru 2. februara.

Bivši fudbaler Aleksandar Kikanovići pre tri godine zadobio je tešku povredu kolena. Uvidevši da je zbog povrede njegova fudbalska karijera završena, doneo je odluku da ostane u sportu, promoviše sport i trči duge maratona za pomoć drugima. Ultramaratonac i promoter sporta u opštini Krupanj, pretrčao je deonicu dugu 80 kilometara, od Loznice do manastira Svete Trojice u Podnemiću, zaselak Bijele Vode.

Sportista i humanitarac, imao je za cilj da put od Loznice do Ljubovije pretrči kako bi pozvao sve ljude dobre volje da pomognu obnovu manastirskog konaka u Bijelim Vodama koji je izgoreo u požaru 2. februara. On je ultramaraton počeo u Loznici u 5 časova, a u manastirski kompleks stigao je oko 16 časova, uz kratke pauze u Malom Zvorniku i Ljuboviji.

 

„Ja sam ultramaratonac koji ne trči za novac i medalje, već za bolesnu decu. Čuo sam za strašan požar u manastiru Svete Trojice u kom je izgoreo konak i odlučio sam da istrčim maraton od teških 80 kilometara i da na taj način privučem pažnju dobrih ljudi i usmerim je na obnovu manastira Svete Trojice. Potrebno je da odvojimo 500 ili 1000 dinara, da ne odemo na kafu, na piće i da uplatimo na račun za obnovu manastira“, izjavio je Kikanović za RINU.

Predstavnici Opštine Ljubovija, Turističke organizacije i Sportskog saveza opštine Ljubovija dočekali su ultramaratonca ispred zgrade Opštinske uprave, gde su mu uručili prigodne poklone i zahvalili mu se na velikom podvigu.

Prvi maraton je trčao do manastira Ostrog i za to mu je bilo potrebno 9 dana, kako bi pomogao u prikupljanju novca za lečenje bolesne devojčice iz Banje Koviljače. Već sledeće godine trčao je drugi maraton, od Loznice do manastira Hilandar, za šta mu je bilo potrebno 23 dana. Prošle godine njegova trka počela je u Loznici, a cilj mu je bio u Moskvi. Posle 2000 kilometara korona ga je zaustavila u Gomelju (Belorusija) i nije uspeo da završi maraton. Svi maratoni imali su humanitarni karakter i samo jedan cilj, pomoć drugima.

Posle izuzetno napornih 80 kilometara, Aleksandar je još jednom uputio poziv građanima Srbije da pomognu obnovu manastira.

„Pozivam sve građane Srbije, sve dobre ljude, da uplate novac za obnovu manastira Svete Trojice, da podignemo ponovo konak kakav je bio, jer bez crkve i bez manastira nismo nigde pristali“, zaključuje u razgovoru za Ljubovija info Aleksandar Kikanović.

Dinarska sredstva za obnovu manastira možete uplatiti na račun SPC Eparhija šabačka.

Broj računa: 325-9500600032738-97 sa naznakom „za obnovu Manastira u Bijelim Vodama“.

Instrukcije za devizne uplate možete pronaći na sajtu Eparhije šabačke.

Espreso / RINA

Kikan-Manastir-Ljubovija

Kikanović u novoj humanitarnoj akciji trči 80 km za manastir kod Ljubovije

Maratonac Aleksandar Kikanović Kikan već je postao poznat široj javnosti po svojim velikim humanitarnim akcijama u kojima prikuplja novac za bolesnu decu, a nabavlja i paketiće za decu koja nemaju. U nedelju, 13. februara upušta se u novu pustolovinu u kojoj trči 80 kilometara za manastir kod Ljubovije koji je skoro pogodio požar.

Početkom meseca požar je izbio u kompleksu manastira Svete Trojice kod Ljubovije u kom su sprat i potkrovlje konaka potpuno izgoreli, ali na sreću nije bilo povređenih.

Ovaj poznati humanitarac odlučio je da pokrene novu akciju prikupljanja novca upravo za ovaj manastir i tom prilikom trči 80 kilometara ove nedelje, koliko ima od Loznice do Ljubovije.

„Spremam se, svaki dan trčim treniram i hvala Bogu što se tiče mog posla dali su mi više prostora da treniram. U nedelju planiram da krenem u pet sati ujutru, imam pratnju dva drugara sa autom, a javili su mi se neki iz Zvornika koji će me tamo sačekati, kao i još par drugara”, rekao je Kikan za Nova.rs.

 

Lozničanin pretpostavlja da do Ljubovije stiže do pola četiri, četiri, i ne žuri mu se nigde posebno što je put kojim ide vrlo nezgodan i prati Drinu.

„Javili su mi se i majka i sin koji su izrazili želju da me sačekaju u Banji Koviljači i daju novac, međutim uputio sam ih na račun manastira. Ma čak i ako uplate manje, bolje je da ide na račun. Ja sa novcem ne želim da imam ikakav dodir, moje je da istrčim!” – poručio je Kikan.

Kikanoviću trčanje u humane svrhe nije strano i poznato je da je trčao i do Hilandara za lečenje dečaka iz Prnjavora, a za malog Gavrila do Novog Sada. Trčao je i do Rusije u pratnji Nikole Tomića iz Valjeva, bicikliste koji takođe ima dosta humanitarnih akcija iza sebe, ali zaustavila ih je korona, i kako kaže, dobro su i stigli do ruske granice. Inače do granice sa Rusijom ima oko 2000 kilometara, tako da verujemo da će i ovu kilometražu izgurati.

Iz Eparhije šabačke upućen je apel za pomoć u obnovi Manastira Svete Trojice u Bijelim vodama kod Ljubovije.

Dinarska sredstva mogu se uplatiti na račun: SPC Eparhija šabačka broj 325-9500600032738-97 sa naznakom za obnovu Manastira u Bijelim vodama.

Selena Ribić Nova.rs

2387227_fasw_ls

OSTAO BEZ RODITELJA, MISLIO DA JE SVE GOTOVO: Aleksandar je HEROJ čija priča tera suze na oči – sad pomaže bolesnoj DECI

Aleksandar Kikanović (37) trenutno je najpoznatiji humanitarac iz Loznice, koji trči za pomoć bolesnoj deci.

Uprkos povredi, Aleksandar Kikanović uspeo je da istrči više hiljada kilometara i prikupi ukupno više od 140.000 evra za lečenje bolesne dece u Srbiji. 

Nakon što je ostao bez posla, ovaj Lozničanin odlučio je da se bavi humanitarnim radom, da se posveti pravoslavnoj veri i da bez obzira na lekarske prognoze, nastavi da se bavi sportom i da trči maratone. 

OSTAO SAM, BEZ PARA ZA OPERACIJU

Pre četiri godine Aleksandar Kikanović je zbog povrede morao da napusti profesionalni fudbal, nakon čega nije uspevao da pronađe stalno zaposlenje.

“Ostao sam sam, otac i majka su preminuli. Znao sam da ne mogu da nastavim da se bavim fudbalom. Lekari koji rade u privatnoj praksi rekli su mi da moram da idem na operaciju koja košta 180.000 dinara, kako bi uopšte mogao da hodam. Nisam imao novac, odabrao sam da ne idem na operaciju, ali da sam nađem način da se oporavim”, počinje Aleksandar svoju priču. 

Tada je čuo za devojčicu Dariju Petrović iz Banje Koviljače koja je imala zdravstvenih problema i nije mogla da hoda. Odlučio je da nastavi da trenira i da svoj put u Ostrog posveti njoj, kako bi prikupio novac za njeno lečenje. 

“Mnogo vremena sam  provodio trenirajući, kako bih ojačao i oporavio se. Krenuo sam da trčim do Ostroga i pomolim se za zdravlje devojčice Darije. Nisam prikupio mnogo novca, ali se desila čudna stvar. Kada sam se vraćao, pozvala me je Darijina majka i rekla da se devojčica oporavila i počela da hoda. Takođe, moja povreda je praktično nestala i ja sam se potpuno oporavio. Od tada sam rešio da se posvetim trčanju, prikupljanju humanitarne pomoći i veri”, kaže Aleksandar Kikanović. 

Nakon toga je privukao pažnju na društvenim mrežama i postavljao fotografije, kako bi što više ljudi saznalo za bolesnu decu. Na taj način je pomagao u prikupljanju novca. 

“U Ostrog me je pratila samo lokalna televizija iz Loznice. Sa svakom sledećom akcijom, mediji i društvene mreže bili su zainteresovaniji za moje trčanje za bolesnu decu. Sve delim na društvenim mrežama, mnogi misle da je to nepotrebno, ali ja želim da se tačno vidi gde se trčalo, ko je donirao pomoć i da je svako dete zaista dobilo novac, paketić ili bilo kakvu drugu pomoć”, kaže on. 

Još jedan maraton istrčao je za dečaka Nikolu, kome je trebalo 50.000 evra za operaciju, objašnjava on. 

“Prikupio sam 10.000 evra i dva dana pre nego što sam krenuo da trčim do Hilandara, nazvao me je anonimni čovek iz Loznice i rekao da je čuo za priču i da je ostavio u crkvi 40.000 evra za lečenje dečaka. Na taj način, srećom i borbom, dolazimo do cilja”, kaže Aleksandar Kikanović.

Nakon toga usledile su akcije za prikupljanje novca za dečake Boška i Gavrila. Aleksandar je išao čak i do Rusije kako bi posetio pravoslavne hramove, ali nije mogao da pređe granicu zbog mera uzrokovanih korona virusom. 

“Ove godine planiram da pređem 920 kilometara do manastira u Rumuniji gde se nalaze mošti Svete Petke. Ništa mi nije teško, uvek nađem prenoćište i nikada nikome ne tražim novac, već svako da ako misli da treba. Sa mnom uglavnom ide neko od prijatelja, Predrag ili Nikola, koji me prate biciklom, dodaju mi vodu, čokoladicu ili nešto što je potrebno”, kaže on. 

MISLILI SU DA SAMO GUBIM VREME

Jedna od poslednjih akcija bila je deljenje paketića deci iz sela Gornja Borina, gde je obišao bolnicu, kuće i crkvu. 

“Jedna devojčica je nakon što je dobila paketić pitala mamu da li može da me zagrli i meni je to najveća nagrada za to što radim. Mnogi su mislili da je sve samo gubljenje vremena i nisu me podržali, sve dok nisu videli rezultate i decu koja su poslata na lečenje. Sada sarađujem i sa organizacijom Srbi za Srbe i planiramo dalje pomaganje deci kojoj je to potrebno” objašnjava. 

U međuvremenu, Aleksandar je dobio posao u mestu nedaleko od Loznice i kako kaže, veoma je zadovoljan što je ostao u svetu sporta. 

“Dobio sam posao u Krupnju kao promoter sporta i to mi mnogo znači. Zbog toga sada imam novac da finansiram svoje maraton. Nastaviću da pomažem i prikupljam novac na isti način za svu decu kojima je potrebna pomoć”, navodi on. 

Autor Aleksandar Vasic.
Preuzeto sa Mondo.rs

nije-se-moglo-dalje

Kikan trči za bolesnu decu Srbije: Kad sam tražio posao, nikog nije bilo

Aleksandar Kikan Kikanović je već neko vreme poznat medijima i to po svojim humanim delima i akcijama. On je u humanitarne svrhe prešao oko 4.500 kilometara, a za bolesnu decu skupio oko 140.000 evra. Za Nova.rs govorio je o svom iskustvu, ali i o nedostatku podrške od njegovog grada Loznice.

Kikan trči u humanitarne svrhe, a nedavno je završena i njegova akcija „Da svako dete ima paketić” koja za cilj ima prikupljanje novca ili paketića za decu kojoj novogodišnji pokloni nisu dostupni.

„Prošle godine sam to pokrenuo i gledao sam da paketiće dobiju deca čiji roditelji nisu mogli to da priušte. Nosio sam ih i u porodice ge deca spavaju na zemlji i u velikom su problemu, a dosta od njih mi je tražilo i odeću i obuću, kao i ostale potrepštine poput praška i tih osnovnih stvari za život”, istakao je Kikan za Nova.rs.

Tako je pored poklona nosio mališanima i njihovim porodicama i odeću, obuću, bicikle, tepihe…

„Akcija mi uvek ide lepo i svaka osoba koja donira, uvek to objavim na Fejsbuku kako bi sve bilo transparentno. Želim da se zna i gde sam odneo paketić i od koga sam dobio pare, kao i koliko sam dobio. Nekada bude malo problem kada roditelji ne dozvole da slikam decu, pa se onda slikam ili pored kuće ili nešto smislim kako bi ljudi i dalje bili sigurni da su paketići dostavljeni. Oko 600.000 dinara ukupno je skupljeno, 400 hiljada u dinarima, a 200 u paketićima.”

Oko 600 paketića je podeljeno, a dešavalo se da u selima ima ukupno trinaestoro dece od kojih osam živi u nemaštini. Tada bi Kikan odneo 13 paketića kako se niko ne bi izdvajao. Nosio je u lozničku bolnicu, kao i u onu u Banji Koviljaču, u „Sunce” gde borave deca ometena u razvoju i u još nekoliko sličnih ustanova.

Za Nova.rs se priseća još nekih svojih velikih poduhvata.

„Kad Kikan može da trči, mogu i ja da hodam“

„Prvi put sam trčao za Dariju koja nije mogla da hoda i prikupio sam samo 53 hiljade dinara, ali tada mi se desilo nešto najlepše u životu. Trčao sam do manastira Pivskog gde mi je monah dao novac i rekao: ‘Kikanoviću, evo 100 evra, ali moraš da ih potrošiš do Ostroga’. Odgovorio sam mu da ne želim, jer ne skupljam za sebe, na šta monah reče: ‘Molim te, mnogo je bitnije od nas da uzmeš sveću i zapališ za Dariju, nego što ćeš skupiti još 100 evra’. Prihvatio sam i bukvalno sam na silu trošio taj novac do Ostroga. I na putu do Ostroga dva puta me zove njena majka i ja se javim na treći poziv. Ona me upita gde sam, na šta sam odgovorio da sam na do Ostroga, a ona mi prenese šta joj je rekla ćerka: ‘Kad Kikan može da trči, mogu i ja da hodam’. I stvarno je počela da hoda sve bolje i bolje, i eno je sad na fakultetu u Beogradu čini mi se.”

Do Hilandara je trčao za dečaka iz Prnjavora i za njegovo lečenje je u tom momentu trebalo 50.000 evra.

„Deset hiljada je bilo prikupljeno, a mene je nazvao neki čovek iz Loznice za kog i dalje ne znam ko je. Pitao me je koliko još fali, a kada sam mu odgovorio on mi reče: ‘Neka ode otac od tog deteta u manastir Tronošu, ja ću dati novac – on nek uzme tih 40.000 evra, a ostatak neka ostavi Manastiru Tronoša’”.

Trčao je i za malog Gavrila do Novog Sada, a kada ga je pozvao dečakov otac rekao mu je da je za Gavrilovo lečenje tog dana uplaćeno 80.000 evra.

„Sve je bilo ispraćeno medijima, jer sam shvatio da ako mediji ne znaju – niko onda ne zna. I to privuče pažnju dobrih ljudi i pomisle u sebi ‘ako ti možeš da trčiš, mogu i ja da ne popijem tu jednu kafu i uplatim donaciju za bolesno dete’, mada ima i većih donatora poput onog što je uplatio potrebnih 40 hiljada evra kada sam trčao do Hilandara.”

Inače, Aleksandar Kikan kada trči za bolesnu decu – nema nikakvog dodira sa novcem. Ljude uglavnom njegovo trčanje i trud podstakne da oni samostalno uplate novac na račun. Čak i kada mu ponude na ruke, uvek ih uputi na račun deteta kome je to potrebno.

Trčao i do Rusije

Najduža trasa koju je istrčao u cugu, doduše ne u humanitarne svrhe, je bila u Hrvatskoj.

„Pozvao me drug da me časti, a bolje da me nije častio – jer je to bilo 167 kilometara u cugu. Privukla me reklama na televiziji gde sam video one divne predele i more… a kad sam otišao tamo more sam ugledao tek kada sam završio maraton. Reklama je čudo”, reče Kikan kroz smeh.

Trčao je i do Rusije u pratnji Nikole Tomića iz Valjeva, bicikliste koji takođe ima dosta humanitarnih akcija iza sebe, ali zaustavila ih je korona, i kako kaže, dobro su i stigli do ruske granice. Inače do granice sa Rusijom ima oko 2000 kilometara.

Grad Aranđelovac ga uvek zove kada se tamo održava maraton na koji on onda i ode, ali ovako ga kako kaže, to i ne zanima. Nikad ne gleda vreme ili koji je po redu stigao, i svoje trčanje je potpuno posvetio humanitarnim akcijama.

Grad Loznica nije uvek bio na njegovoj strani

Gde god je išao pominjao je, a tako i promovisao svoj grad. Ipak, iako je njemu trebalo zaposlenje – Loznica nije uspela da mu ga obezbedi.

„Dve godine mi je Loznica obećavala posao, a dobio sam i pismo od predsednika kabineta da moraju da me zaposle. Opština je odgovorila da ne mogu da se zaposlim u javnom sektoru, samo kao privatnik. Ipak, pre jedno tri, četiri meseca trčao sam do Krupnja i pred ulazom u grad neki auto je stao. Iz njega je izašao predsednik opštine Krupanj, čestitao mi je na svemu što radim i pozvao me na ručak. Obećao mi je posao u nedelju, a u sredu sam već bio zaposlen u toj opštini”, istakao je Kikan.

Prisetio se i kada se tri puta pojavljivao na državnoj televiziji u Moskvi, a primao pozive sa direktivama da pominje Loznicu. Istakao je da bi to učinio i da mu nisu rekli, jer Kikan svoj grad pomene uvek.

„Kada sam krenuo za Rusiju bio je tu i predsednik opštine, predstavnik rusko-srpskog prijateljstva i ministar – svi su bili da se slikaju. A, kada sam tražio posao, nigde nikog nije bilo. Kako volim sve da bude transparentno, onog dana kada sam dobio posao na Fejsbuku sam se javno zahvalio predsedniku opštine Krupanj. Sutradan mi je stigao mejl iz kabineta gradonačelnika Loznice sa pozivom da dođem i ulepšam ‘Vukov sabor’ i da pričamo kako sam dobio tamo posao. Odgovorio sam da nemamo šta da pričamo i vrlo je jasno da nisam objavio da sam dobio tamo posao – ne bi me ni pozvali.”

Izuzetno je zahvalan na prilici koju je dobio, a jedino što sada želi jeste da oseti pravu sigurnost i da u budućnosti ima posao za stalno.

Sada očekujemo maj i nadamo se da ćemo pratiti Aleksandrov sledeći maraton do manastira u Rumuniji. U planu mu je da trči do manastira Jaši u Rumuniji, gde su smeštene mošti Svete Petke i ta avantura će da traje oko 23 dana, a svaki dan se pređe 40 kilometara. Na ovaj put nosiće i ikonu svetice koja je kupljena i osveštana na Hilandaru, a odlučio je da trku posveti našoj deci koja žive na Kosovu i Metohiji.

Selena Ribić Nova.rs

Dnevnik-portal-slika-za-clanak

Humanitarni rad ultramaratonca Aleksandara Kikanovića: Trka za život i dečiji osmeh

– До пре три године играо сам професионално фудбал у Фудбалском клубу „Славија” који је тада био у Српској премијер лиги.

Повредио сам лигаменте колена и требало је да се оперишем. На жалост, живим сам, отац и мајка су ми умрли и нисам имао пара за ту операцију… Није ми било лако када сам то схватио… Прво што сам урадио било је да одем у цркву и помолим се, тада сам рекао себи „има нешто јаче од доктора, нећеш више играти фудбал, али трчаћеш”. Повреда за спортисту обично значи крај каријере, али мени је Бог доделио лепши задатак – почео сам да трчим ултрамаратон, али не за медаље и новац – него у хуманитарне сврхе за здравље деце у Србији. Ево, већ три године трчим и немам проблема са здрављем због тога – почео је своју причу Александар Кикановић – Кикан, спортиста из Лознице, кога сопствена невоља није бацила у депресију, нити га је испунила бесом због немоћи, него је покренула оно најбоље у њему – да помаже другима. Како је решио да крене тим путем, чуда су почела да се дешавају: не само што је променио живот болесној деци и њиховим породицама, него је одскора и сам добио запослење као промотер спорта Општине Крупањ.

Ових дана измамљује осмехе многе деце, јер им доноси поклоне – до сада је поделио више од 200 поклона болесној и сиромашној деци, а нада се, да ће надмашити прошлогодишње празнике када је обрадовао више од 500 малишана. Људи су почели да препознају његов рад и добру енергију, па има подршку не само од људи и колектива из завичаја, него му се јављају и они из других средина који желе да помогну. Но, вратимо се на сам почетак приче, када је Кикан први пут трчао за једну болесну девојчицу.

– Прво сам трчао за Дарију Петровић из Бање Ковиљаче. Мој циљ је био Острог. Када сам кренуо, нико ми није баш много веровао, чак ни моји другари нису били сигурни хоћу ли успети… Сам мој подухват није баш био медијски испраћен, осим локалне, лозничке телевизије. Трчећи тај маратон скупио сам 53.000 хиљаде динара што, наравно, није било довољно… Али када сам био на домаку Острога, Бог је погледао и мене и Дарију Петровић. На само 300 метара од Острога Даријина мајка ме је назвала и рекла ми је да је Дарија тог дана бацила штаке без којих није могла да се креће и рекла мајци „кад Кикан може да трчи за мене чак до Острога, онда могу и ја да идем без штака”! Био сам пресрећан због те вести, а са великим задовољством могу да вам кажем да је сада Дарија студент у Београду.

Следећи ваш подухват је био одлазак на Хиландар. То је дуг и захтеван пут… За кога сте тада трчали?

– До Хиландара сам трчао за за двогодишњег Николу Стакића из Мачванског Прњавора. То је био мој други маратон који је много више био медијски испраћен него први. Малом Николи је била потребна новчана помоћ од 50.000 евра да би могао да иде на лечење у Пољску. Пут до Хиландара је био дуг 918 км и план је био да се дневно прелази око 40 километара и да се стигне за 23 дана. После 20 дана скупили смо „само” 10 хиљада евра и био сам веома нерасположен због тога…

Да ли сте помислили да одустанете?

– Не, нема одустајања када се трчи за болесно дете! У тешким тренуцима увек кажем себи „имај вере и све ће бити добро”. Тако је и било исте вечери ме је назвао мој суграђанин, Лозничанин, који није открио свој идентитет, и похваливши моју мисију упитао ме је колико је до сада прикупљено новаца. Одговорио сам му да смо до сада успели да скупимо само 10 хиљада, а тај господин ми је рекао „Кикане, оставићу паре манастиру Троноша, нека отац од малог Николе оде тамо и узме онолико колико му недостаје, а остатак остави манастиру”. Тако је и било.



Како се трчи ултрамаратон?

– Буквално се у једном дану истрчи 42 километара, али ја трчим више дана, некад и више недеља до крајњег циља. Значи, свакодневно се у континуитету трчи маратон. На пут не крећем сам, увек ме неко прати аутом. Искрено, почело је тако што су ми помогли другари. Када сам први пут кренуо у Острог имао сам само 50 евра, али када ме људи виде да трчим и схвате зашто трчим нуде ми смештај, храну и све што је потребно. Кад кренете са искреном намером Бог се постара да буде све како треба и да стигнем до светиње која ми је увек циљ.

Како тече то сакупљање новца?

– Прикупљам паре тако што привлачим пажњу добрих људи и усмеравам је на болесно дете. Многи се руководе тим да ако ја могу да истрчим до Острога или Хиландара стотине километара – могу и они да дају прилог.

Како се припремате за тако напорне подухвате?

– Трчати ултрамаратон је физички доста захтевно. Вежбам свакодневно у теретани да моје колено може да поднесе тај напор. Међутим, сигуран сам да има доста људи који су спремнији од мене – али када знате где и зашто идете нешто вас носи. Не размишљате тада о километрима, него о детету за кога трчите и о шанси коју му отварате.

Какви су вам планови?

– Следећи мој маратон ће бити од Крупња до манастира Јаши, односно до цркве посвећене Светој Петки. Он ће такође бити у хуманитарне сврхе и биће за децу Косова и Метохије. До Јашија је 920 километара, што ми неће бити проблем, јер сам исту километражу већ трчао до Хиландара.

Маратон до Москве зауставила корона
– Фебруара месеца 2020. године кренуо сам да трчим ка Москви с намером да 9. маја на Дан победе против фашизма, руском председнику Владимиру Путину предам икону Светог Георгија која је била освештана када сам био на Хиландару, као знак пријатељства руског и српског народа. Стигао сам до границе са Русијом где сам због короне био заустављен. Међутим, добио сам уверавања да када опет буде могуће безбедно путовати и кретати се да ће ми то бити омогућено – поверио нам се Александар Кикановић, ултрамаратонац.

Марина Јабланов Стојановић

b92-clanak-2021

Trka za Boška: Trčao 13 sati da skrene pažnju na slučaj dečaka kome treba najskuplji lek na svetu

Humanitarac i ultramaratonac Aleksandar Kikanović Kikan pretrčao je 125 kilometara kako bi skrenuo pažnju javnosti na slučaj sedmomesečne bebe Boška Guglete.

Mališan se bori za život, a za njegovo lečenje je potrebno prikupiti ukupno dva i po miliona evra, a potreban mu je i najskuplji lek na svetu. Kikan je trčao, jer malom Bošku ponestaje vremena.

Nakon 13 sati nadljudskih napora po tropskom vremenu, uz prijatelja na biciklu Predraga Petkovića, kao i Boškovog tatu koji im se priključio na poslednja dva kilometra, Kikan je u predvečerje stigao ispred Dečije bolnice u Novom Sadu, gde je Boško na respiratoru već nedeljama i gde bije bitku sa spinalnom mišićnom atrofijom, bolešću zbog koje je svaki njegov udah epska borba.

“Možda se i videlo po mom licu, sekund mi je falio da zaplačem, ali znam zašto sam ovde i zašto sam trčao. Siguran sam da sam privukao pažnju mojih Lozničana i ljudi u Srbiji i tu pažnju uvek preusmerim za bolesno dete za koje trčim”, kaže za Prvu TV Aleksandar Kikanović, humanitarac i ultramaratonac.

Istrčao je Kikan na hiljade kilometara za bolesnu decu, pa ne čudi što ga ispred bolnice u kojoj leži malo Boško, dočekuju kao člana porodice.

“Došli smo da podržimo Aleksandra Kikanovića zato što je on trčao i za moje dete koje je obolelo od cerebralne paralize i prosto znamo šta to znači i Boškovim roditeljima i Bošku”, kaže Dragana Barušić, majka devojčice obolele od cerebralne paralize.

Najnovije Kikanove žuljeve izvidaće svi oni koje se uključe u akciju i pomognu malom heroju Bošku. To je najlakše učiniti slanjem sms poruke sadržaja 1032 na broj 3030, a na sajtu Fondacije Budi human i GoFundMe istaknuti su računi na koje se mogu uplatiti sredstva.

Boško je dobio termin u Budimpešti polovinom septembra, ali novac mora biti uplaćen toj klinici tri nedelje ranije. Vremena ponestaje.

“Boško je loše, već sedam nedelja je u bolnici i jako je važno da novac prikupimo za lek do 20. avgusta, kako bismo uplatili sredstva bolnici u Budimpešti i kako ne bismo izgubili termin u septembru. Potrebno je da prikupimo još 750 hiljada evra”, kaže Janko Gugleta, Boškov otac.

Mali heroj ulaže svoje krajnje napore da izdrži do genske terapije koja košta čitavo bogatstvo.

Samo uz podršku čitave Srbije, novac će moći da se skupi, a Boško ne sme da izgubi, niti da odustane, kao što ni Kikan i Peđa nisu ustuknuli sve od Loznice, preko Šapca, Rume i Fruške gore.

 

Članak preuzet sa B92

Telegraf-clanak

Aleksandar iz Loznice kreće u trku za Boška, pomagao i ranije: “Ne mogu da sedim kao nemi posmatrač”

Za bolesnu decu trčao je po kiši, snegu, mrazu i tropskim vrućinama.

Ultramaratonac iz Loznice Aleksandar Kikanović jutros je krenuo u novu humanu misiju. Veliki humanista, koji je poslednjih godina pretrčao hiljade kilometara da bi skrenuo pažnju na bolesnu decu i prikupio novac za njihovo lečenje, danas trči od Loznice do Novog Sada da bi pomogao roditeljima sedmomesečnog Boška Guglete, koji boluje od spinalne mišićne distrofije, da sakupe nedostajućih 700.000 evra.

– Vreme prolazi, Bošku treba novac do 20. avgusta da bi u Budimpeši primio najskuplji lek na svetu. Ne mogu da sedim kao nemi posmatrač. Trčim za malog Boška i pozivam ljude da pošalju 1032 na broj 3030 i uplate koliko mogu novca da pomognu lečenje i omoguće da Boško stane na noge i raste kao njegovi vršnjaci – poručio je humanitarac iz Loznice.

Tek nešto malo hladovine “uhvatio” je jutros kada je u pet sati krenuo iz svoje Loznice na trku dugu 125 kilometara do Novog Sada. Po velikoj vrućini, uz kratke pauze i podršku prijatelja Peđe Petkovića koji ga prati na biciklu, preko Šapca i Rume Kikanović grabi do cilja.

– U Novom Sadu cilj je ispred Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine, gde mali Boško leži već nedelju dana priključen na respirator. Verujem da ću se na cilju sresti sa njegovim roditeljima i ponoviti poziv ljudima da pomognu ovom dečaku – kaže Kikanović.

Ovaj veliki čovek i humanista do sada je više puta potvrdio da je spreman za sve izazove. Za bolesnu decu trčao je po kiši, snegu, mrazu i tropskim vrućinama, ne obazirući se na dužinu destinacije. Sa istim ciljem i velikim srcem trčao je 40 kilometara do Valjeva, 918 kilometara do Hilandara, zatim do Ostroga, a prošle godine u jeku pandemije koronavirusa do Rusije.

Podsećamo, mali Boško, koji boluje od SMA, ima još samo dve nedelje da skupi neophodnu sumu kako bi stigao u bolnicu u Budimpeštu i primio najskuplji lek na svetu.

Da i Boško pobedi SMA! Budimo humani!

Pomozimo Bošku!

Slanjem SMS poruke: Upišimo 1032 i pošaljimo SMS na 3030

Slanjem SMS poruke iz Švajcarske: Upišimo human1032 i pošaljimo SMS na 455

Uplatom na dinarski račun: 160-6000001037970-33

Uplatom na devizni račun: 160600000103802950

IBAN: RS35160600000103802950

SWIFT/BIC: DBDBRSBG

 

Članak napisao Dragan Grujić, Telegraf

Untitled-2

Humanost nema granice. Aleksandar za malog Boška pretrčao 125 kilometara.

.Александар Кикановић, чувени тркач и покретач акције Трке за живот, истрчао је данас 125 километара од Лознице до болнице у Новом Саду и помогао лечењу маленог Бошка Гуглете.

– Много тешко ми је било данас, али уз саму помисао да је Бошковим родитељима много теже  стаигао сам до циља. Пошаљите 1032 на 3030 да мали јунак буде као његови вршњаци – написао је Кикановић на Инстаграм профилу после истрчаних 125 километара. 

Кикановић, је већ трчао хуманитарне маратоне: до Хиландара, потом и манастира Тумане, као и Острога, а овог пута је трчао како би помогао прикупљању средстава за лечење маленог Бошка чији живот зависи од најскупљег лека на свету који би требало да прими што пре, а који кошта невероватних 2,1 милион долара.

Дечаку су средства, осим за терапију најскупљег лека на свету “Золгенсма”, неопходне и за болнички боравак у иностранству, рехабилитацију, физикалну и друге терапије, за лабораторијске анализе, ортопедска помагала, медицинске апарате, као и за путне трошкове и смештај.

Бошко, који је сада прикључен на респиратор и сваког дана води тешку битку за живот, требало би да буде у болници у Будимпешти 20. августа.

Рођен је рођен 14. јануара ове године у Новом Саду. Трудноћа и порођај су протекли нормално, а када је имао три месеца, родитељи су приметили да је доста мирнији него што би требало да буде у том узрасту. Након многобројних прегледа и анализа, Бошку је постављена дијагноза спинална мишићна атрофија тип 1. Реч је о неуромишићној болести, тешкој и прогресивној, која може да има смртни исход.

Сви који су у могућности могу да помогну маленом Бошку и слањем СМС поруке: 1032 на 3030.

 

Članak preuzet sa Sportski Žurnal.

zavrssili-joss-jedan-humanitarni-maraton

ZA GAVRILOVU POBEDU: Humanitarci Aleksandar Kikanović i Nikola Tomić završili humanitarni maraton

Dvojica humanitaraca, ultramaratonac iz Loznice Aleksandar Kikanović i biciklista Nikola Tomić iz Valjeva, danas su stigli u manastir Tumane. Tu je bio cilj njihovog humanitarnog maratona za sedmomesečnog Gavrila Đurđevića iz Kragujevca koji boluje od spinalne mišićne atrofije tip1 i potrebna su dva i po miliona evra za dečakovo lečenje.

Dvojac jepošao prošle subote i posle sedam dana trčanja, odnosno vožnje bicikla, stigao na cilj, na Veliki petak kao što su i obećali. Iza njih je ostalo oko 270 kilometara ne tako lakog puta, ali kad god bi osetili umor setili bi se zašto to rade i nalazili snage da svakoga dana prevale po nešto više od 40 kilometara.

“Sve je prošlo u najboljem redu. Tokom maratona imali smo podršku mnogih ljudi, stizale su nam poruke da šalju SMS za Gavrila i nadamo se da smo bar malo doprineli da bude povećan iznos uplaćenog novca za njegovo lečenje. Zadovoljni smo maratonom, a naš zajednički apel je da se nastavi i poveća podrška kako bi Gavrilo iz ove borbe izašao kao pobednik”, poručio je Kikanović iz manastira Tumane uoči povratka u zavičaj.

Podsetimo, Gavrilo je rođen u Kragujevcu 7. septembra prošle godine, a njegovi zdravstveni problemi krenuli su posle samo tri meseca. Prestaje da pomera ruke i noge i da otežano diše, a kada su njegovi roditelji potražili lekarsku pomoć ispostavilo se da se radi o retkoj neuromišićnoj bolesti SMA1 (Spinalna mišićna atrofija tip1), izuzetno teškoj i progresivnoj bolesti koja često ima smrtni ishod.

On je sa pet meseci primio prvu terapiju “spinraza” koja je dostupna u Srbiji. Odnedavno postoji odobrena genska terapija “zolgensma” koja je dala šansu obolelima da se izbore sa ovom opakom bolešću, ali taj lek košta dva i po miliona evra. Kikanović i Tomić veruju da će naš narod ponovo pokazati humanost i pomoći Gavrilu da kao pobednik izađe iz ove važne bitke.

 

 

Članak preuzet sa Kurir.rs/T.I.