Clanak-Danas

Loznički maratonac stigao u rumunski manastir Jaši: Trčao za lečenje osmogodišnjeg dečaka

Put rumunskog manastira, gde počivanju mošti Svete Petke, Aleksandar Kikanović je krenuo 4. septembra iz Krupnja i posle pređenih oko 1.150 kilometara stigao na cilj. Na humani maraton odlučio se da bi skrenuo pažnju javnosti na pomoć koja je potrebana za lečenje obolelog osmogodišnjeg Aleksandra Džavrića sa Kosova i Metohije.


Put rumunskog manastira, gde počivanju mošti Svete Petke, Aleksandar Kikanović je krenuo 4. septembra iz Krupnja i posle pređenih oko 1.150 kilometara stigao na cilj. Na humani maraton odlučio se da bi skrenuo pažnju javnosti na pomoć koja je potrebana za lečenje obolelog osmogodišnjeg Aleksandra Džavrića sa Kosova i Metohije.


“Vreme nije bilo loše, i ako ne računam žuljeve, koji su prateća pojava kada se iz dana u dan istrči po jedan maraton, i to što sam izgubio nekih 13 kilograma, sve je bilo dobro. Najbolje će biti ukoliko sam uspeo da animiram ljude da podrže mog imenjaka i pošalju SMS poruke za njegovo lečenje” kazao je Kikanović.

Planira da ovog vikenda stigne u Loznicu i odmori posle još jednog poduhvata, sa kojim je broj pretrčanih kilometara u humanitrane svrhe, pomerio na oko 5.800 kilometara, što je nešto više od 140 istrčanih maratona, pišu Lozničke Novosti.

Svi koji žele da pomognu lečenje malom Aleksandru Džavriću, mogu to učiniti slanjem SMS 1286 na broj 3030.

 

 

Članak preuzet sa Danas

3174961_loznica--nova-humanitarna-misija_ls

HUMANITARNI ULTRAMARATON ZA ŽIVOT DEČAKA SA KOSMETA: Aleksandar Kikanović stigao u Rumuniju, trči ka manastiru Jaši

LOZNICA – Posle jedanaest dana trčanja Aleksandar Kikanović, loznički ultramaratonac i humanista prešao je danas granicu i ušao u Rumuniju.

U toj susednoj zemlji nalazi se manastir Jaši gde počivaju mošti Svete Petke, koji je cilj ovog maratona za obolelog osmogodišnjeg Aleksandra Džavrića sa Kosova i Metohije.

– Srdačno me je dočekao naš konzul u Rumuniji Vladan Tadić koji daje veliku podršku ovoj misiji i to mi mnogo znači.

Predstoji mi da narednih dana trčim kroz Rumuniju, a dobio sam i rutu kojom ću se kreatiti. Ona je nešto duža od planirane tako da ću do Jašija pretrčati 1.100 kilometara, ali to nije smetnja da se ostvari zacrtani cilj.

Voleo bih samo da sa što više pretrčanih kilometara bude i znatno više SMS poruka da svi zajednički pomognemo mom imenjaku.

Očekujem da na cilju budem poslednjih dana ovog, ili prvih dana narednog meseca i za sada sve ide kako treba – poručio je danas Kikanović iz Rumunije za Kurir i zahvali se našem listu što ga podržava.

Kako kaže ovaj maraton mu je mnogo lkaši od prethodnih jer brine samo o trčanju dok se za sve ostalo stara Opština Krupanj, čiji je promoter sporta, a sa predsednikom Ivanom Isailovićem je u stalnom kontaktu.

Podsetimo, prema podacima sa sajta fondacije ‘’Budi human’’, dečaku je potrebno 18 miliona dinara za tretman matičnim ćelijama, ali i za logopedske i defektološke tretmane, hiperbaričnu komoru, genetsko testiranje, senzornu stimulaciju, fizikalne i hidroterapije, laboratorijske analize, oftalmološke preglede, putne i troškove smeštaja.

Dok Kikanović trči ostali mogu pomoći slanjem SMS-a 1286 na broj 3030 čime se uplaćuje 200 dinara za Džavrićevo lečenje.

 

Članak preuzet sa Kurir.rs/T.I.

3092111_loznica--istrccao-4.700-kilometara-da-pomogne-drugima-foto-t.ilic_ls

ALEKSANDAR VELIKOG SRCA IMA NOVU HUMANITARNU MISIJU: Trčaće 920 km do Jašija za bolesno dete sa KiM

Loznički ultramaratonac i humanitarac Aleksandar Kikanović nema vremena za odmor.

Samo što je prošle nedelje završena prva “Trka iz bloka” koju je organizovala krupanjska opština, u kojoj je Kikanović promoter sporta, zajedno sa humanitarnom organizacijom “Srbi za Srbe” počeo je pripreme za novi ultramaraton.

– Kao što sam najavio još ranije, nameravam da ove godine trčim do grada Jaši, u Rumuniji, u kome počivaju mošti najpoštovanije i najdraže svetiteljke pravoslavlja, Prepodobne majke Paraskeve, Svete Petke. Trčaću 920 kilometara, gotovo isto koliko sam svojevremeno prevalio od Loznice do Hilandara, a krenuću 4. septembra. Nameravam da prelazim dnevno u proseku 40 kilometara, gotovo jedan ceo maraton, a da na cilj stignem za 23 dana. Cilj mi je da ovim trčanjem podstaknem ljude da pomognu jednu porodicu sa Kosova i Metohije, koja je loše situirana, a ima bolesno dete. Povezan sam sa humanitarnom organizacijom “Svi za Kosmet”, a kao promoter sporta opštine Krupanj imaću podršku lokalne samouprave. Krajem ovog ili početkom narednog meseca treba da odem na Kosmet i posetim porodicu kojoj želim da pomognem – kazao je danas Kikanović koji je u humanitarne svrhe, uglavnom za lečenje dece, do sada pretrčao oko 4.700 kilometara.

On će na novoj misiji imati automobilsku pratnju prijatelja, a na put će poneti ikonu Svete Petke.

Jaši se nalazi iza Karpata, u severoistočnom delu Rumunije, u pokrajini Moldavija, uz granicu sa Moldavijom, državom nastalom po raspadu nekadašnjeg Sovjetskog Saveza. Za vernike je Jaši mesto hodočašća u kome počivaju mošti svetiteljke pravoslavlja.

Podsetimo, Kikanović je istrčao 360 kilometara do Ostroga za Dariju Petrović iz Banje Koviljače, na isti način od Loznice stigao do 918 kilometara udaljenog Hilandara za malog Nikolu Stakića iz Mačvanskog Prnjavora. Prevalio je oko dve hiljade kilometara do Rusije u proleće 2020, a zbog pandemije nije mogao do Moskve. Prešao 75 kilometara od Loznice do Valjeva, više od 90 od Valjeva do Beograda za lečenje sedmogodišnjeg Pavla Tasića, a u čast zdravstvenih radnika 40 od Valjeva do Divčibara.

Trčao je za Dariju Antović sa Kosova i Metohije od Valjeva do Divčibara, za lečenje četvorogodišnje Jovane Barušić od Sombora do Odžaka. Prešao je i oko 270 kilometara od Loznice do Manastira Tumane za sedmomesečnog Gavrila Đurđevića iz Kragujevca, a od Loznice je trčao do Krupnja za malog Relju.

Sada se sprema za novu misiju da svojim novim trčanjem ponovo pomogne nekome na svoj način.

 

Članak preuzet sa Kurir.rs/T.I.

2906251_kikanovic_ls

SVI ZAJEDNO MOŽEMO OBNOVITI KONAK: Aleksandar Kikanović trčao do Manastira Svete Trojice

LOZNICA – Loznički ultramaratonac Aleksandar Kikanović istrčao je juče još jedan maraton, ovoga puta od Loznice do Ljubovije, odnosno Manastira Svete Trojice u Bijelim vodama u kome je početkom meseca veliki požar uništio konak. Krenuo je oko pola šest ujutru, a na cilju bio nešto pre 16 časova ostavivši iza sebe 80 kilometara puta.

On je videvši slike izgorelog konaka i veličinu nevolje koja je zadesila iskušenike tog manastira odmah odlučio da učini ono što može i još jednim maratonom skrene pažnju javnosti kome je potrebna pomoć, ovoga puta ne nekom bolesnom detetu za koju najviše trči, već manastiru.

– Nije bilo toliko naporno, ali jeste bilo hladno na početku trčanja, a i put se na kraju završio usponom dugim dva i po kilometra. Drago mi je da sam ovo uradio, dočekao me je iguman Serafim, dao blagoslov da nastavim i dalje da pomažem kako mogu i nadam se da će obnova konaka biti brza. Nevolja jeste velika, ali ukoliko se svi udružimo možemo rešiti ovaj problem. Voleo bih da se što više ljudi uključi i da konak ubrzo bude obnovljen i u funkciji – kazao je maratonac po okončanju trke.

Inače, iz Eparhije šabačke upućen je apel za pomoć u obnovi Manastira Svete Trojice u Bijelim vodama kod Ljubovije. Minulog petka je Episkop zvorničko-tuzlanski i administrator Eparhije šabačke Fotije obišao manastir Svete Trojice i blagoslovio osnivanje građevinskog odbora koji treba da prikupi potrebnu projektnu dokumentaciju za obnovu konaka i samog manastira.

Podsetimo, požar koji je pričinio veliku štetu na konaku izbio je drugog februara u večernjim satima i na svu sreću u njemu nije bilo povređenih.

 

 

Članak preuzet sa Kurir.rs/T.I.

Untitled-1

ALEKSANDAR NASTAVLJA SA SVOJIM HUMANITARNIM RADOM: Pretrčao više od 80 kilometara kako bi pomogao SRPSKU SVETINJU!

Sportista i humanitarac, imao je za cilj da put od Loznice do Ljubovije pretrči kako bi pozvao sve ljude dobre volje da pomognu obnovu manastirskog konaka u Bijelim Vodama koji je izgoreo u požaru 2. februara.

Bivši fudbaler Aleksandar Kikanovići pre tri godine zadobio je tešku povredu kolena. Uvidevši da je zbog povrede njegova fudbalska karijera završena, doneo je odluku da ostane u sportu, promoviše sport i trči duge maratona za pomoć drugima. Ultramaratonac i promoter sporta u opštini Krupanj, pretrčao je deonicu dugu 80 kilometara, od Loznice do manastira Svete Trojice u Podnemiću, zaselak Bijele Vode.

Sportista i humanitarac, imao je za cilj da put od Loznice do Ljubovije pretrči kako bi pozvao sve ljude dobre volje da pomognu obnovu manastirskog konaka u Bijelim Vodama koji je izgoreo u požaru 2. februara. On je ultramaraton počeo u Loznici u 5 časova, a u manastirski kompleks stigao je oko 16 časova, uz kratke pauze u Malom Zvorniku i Ljuboviji.

 

„Ja sam ultramaratonac koji ne trči za novac i medalje, već za bolesnu decu. Čuo sam za strašan požar u manastiru Svete Trojice u kom je izgoreo konak i odlučio sam da istrčim maraton od teških 80 kilometara i da na taj način privučem pažnju dobrih ljudi i usmerim je na obnovu manastira Svete Trojice. Potrebno je da odvojimo 500 ili 1000 dinara, da ne odemo na kafu, na piće i da uplatimo na račun za obnovu manastira“, izjavio je Kikanović za RINU.

Predstavnici Opštine Ljubovija, Turističke organizacije i Sportskog saveza opštine Ljubovija dočekali su ultramaratonca ispred zgrade Opštinske uprave, gde su mu uručili prigodne poklone i zahvalili mu se na velikom podvigu.

Prvi maraton je trčao do manastira Ostrog i za to mu je bilo potrebno 9 dana, kako bi pomogao u prikupljanju novca za lečenje bolesne devojčice iz Banje Koviljače. Već sledeće godine trčao je drugi maraton, od Loznice do manastira Hilandar, za šta mu je bilo potrebno 23 dana. Prošle godine njegova trka počela je u Loznici, a cilj mu je bio u Moskvi. Posle 2000 kilometara korona ga je zaustavila u Gomelju (Belorusija) i nije uspeo da završi maraton. Svi maratoni imali su humanitarni karakter i samo jedan cilj, pomoć drugima.

Posle izuzetno napornih 80 kilometara, Aleksandar je još jednom uputio poziv građanima Srbije da pomognu obnovu manastira.

„Pozivam sve građane Srbije, sve dobre ljude, da uplate novac za obnovu manastira Svete Trojice, da podignemo ponovo konak kakav je bio, jer bez crkve i bez manastira nismo nigde pristali“, zaključuje u razgovoru za Ljubovija info Aleksandar Kikanović.

Dinarska sredstva za obnovu manastira možete uplatiti na račun SPC Eparhija šabačka.

Broj računa: 325-9500600032738-97 sa naznakom „za obnovu Manastira u Bijelim Vodama“.

Instrukcije za devizne uplate možete pronaći na sajtu Eparhije šabačke.

Espreso / RINA

Kikan-Manastir-Ljubovija

Kikanović u novoj humanitarnoj akciji trči 80 km za manastir kod Ljubovije

Maratonac Aleksandar Kikanović Kikan već je postao poznat široj javnosti po svojim velikim humanitarnim akcijama u kojima prikuplja novac za bolesnu decu, a nabavlja i paketiće za decu koja nemaju. U nedelju, 13. februara upušta se u novu pustolovinu u kojoj trči 80 kilometara za manastir kod Ljubovije koji je skoro pogodio požar.

Početkom meseca požar je izbio u kompleksu manastira Svete Trojice kod Ljubovije u kom su sprat i potkrovlje konaka potpuno izgoreli, ali na sreću nije bilo povređenih.

Ovaj poznati humanitarac odlučio je da pokrene novu akciju prikupljanja novca upravo za ovaj manastir i tom prilikom trči 80 kilometara ove nedelje, koliko ima od Loznice do Ljubovije.

„Spremam se, svaki dan trčim treniram i hvala Bogu što se tiče mog posla dali su mi više prostora da treniram. U nedelju planiram da krenem u pet sati ujutru, imam pratnju dva drugara sa autom, a javili su mi se neki iz Zvornika koji će me tamo sačekati, kao i još par drugara”, rekao je Kikan za Nova.rs.

 

Lozničanin pretpostavlja da do Ljubovije stiže do pola četiri, četiri, i ne žuri mu se nigde posebno što je put kojim ide vrlo nezgodan i prati Drinu.

„Javili su mi se i majka i sin koji su izrazili želju da me sačekaju u Banji Koviljači i daju novac, međutim uputio sam ih na račun manastira. Ma čak i ako uplate manje, bolje je da ide na račun. Ja sa novcem ne želim da imam ikakav dodir, moje je da istrčim!” – poručio je Kikan.

Kikanoviću trčanje u humane svrhe nije strano i poznato je da je trčao i do Hilandara za lečenje dečaka iz Prnjavora, a za malog Gavrila do Novog Sada. Trčao je i do Rusije u pratnji Nikole Tomića iz Valjeva, bicikliste koji takođe ima dosta humanitarnih akcija iza sebe, ali zaustavila ih je korona, i kako kaže, dobro su i stigli do ruske granice. Inače do granice sa Rusijom ima oko 2000 kilometara, tako da verujemo da će i ovu kilometražu izgurati.

Iz Eparhije šabačke upućen je apel za pomoć u obnovi Manastira Svete Trojice u Bijelim vodama kod Ljubovije.

Dinarska sredstva mogu se uplatiti na račun: SPC Eparhija šabačka broj 325-9500600032738-97 sa naznakom za obnovu Manastira u Bijelim vodama.

Selena Ribić Nova.rs

2387227_fasw_ls

OSTAO BEZ RODITELJA, MISLIO DA JE SVE GOTOVO: Aleksandar je HEROJ čija priča tera suze na oči – sad pomaže bolesnoj DECI

Aleksandar Kikanović (37) trenutno je najpoznatiji humanitarac iz Loznice, koji trči za pomoć bolesnoj deci.

Uprkos povredi, Aleksandar Kikanović uspeo je da istrči više hiljada kilometara i prikupi ukupno više od 140.000 evra za lečenje bolesne dece u Srbiji. 

Nakon što je ostao bez posla, ovaj Lozničanin odlučio je da se bavi humanitarnim radom, da se posveti pravoslavnoj veri i da bez obzira na lekarske prognoze, nastavi da se bavi sportom i da trči maratone. 

OSTAO SAM, BEZ PARA ZA OPERACIJU

Pre četiri godine Aleksandar Kikanović je zbog povrede morao da napusti profesionalni fudbal, nakon čega nije uspevao da pronađe stalno zaposlenje.

“Ostao sam sam, otac i majka su preminuli. Znao sam da ne mogu da nastavim da se bavim fudbalom. Lekari koji rade u privatnoj praksi rekli su mi da moram da idem na operaciju koja košta 180.000 dinara, kako bi uopšte mogao da hodam. Nisam imao novac, odabrao sam da ne idem na operaciju, ali da sam nađem način da se oporavim”, počinje Aleksandar svoju priču. 

Tada je čuo za devojčicu Dariju Petrović iz Banje Koviljače koja je imala zdravstvenih problema i nije mogla da hoda. Odlučio je da nastavi da trenira i da svoj put u Ostrog posveti njoj, kako bi prikupio novac za njeno lečenje. 

“Mnogo vremena sam  provodio trenirajući, kako bih ojačao i oporavio se. Krenuo sam da trčim do Ostroga i pomolim se za zdravlje devojčice Darije. Nisam prikupio mnogo novca, ali se desila čudna stvar. Kada sam se vraćao, pozvala me je Darijina majka i rekla da se devojčica oporavila i počela da hoda. Takođe, moja povreda je praktično nestala i ja sam se potpuno oporavio. Od tada sam rešio da se posvetim trčanju, prikupljanju humanitarne pomoći i veri”, kaže Aleksandar Kikanović. 

Nakon toga je privukao pažnju na društvenim mrežama i postavljao fotografije, kako bi što više ljudi saznalo za bolesnu decu. Na taj način je pomagao u prikupljanju novca. 

“U Ostrog me je pratila samo lokalna televizija iz Loznice. Sa svakom sledećom akcijom, mediji i društvene mreže bili su zainteresovaniji za moje trčanje za bolesnu decu. Sve delim na društvenim mrežama, mnogi misle da je to nepotrebno, ali ja želim da se tačno vidi gde se trčalo, ko je donirao pomoć i da je svako dete zaista dobilo novac, paketić ili bilo kakvu drugu pomoć”, kaže on. 

Još jedan maraton istrčao je za dečaka Nikolu, kome je trebalo 50.000 evra za operaciju, objašnjava on. 

“Prikupio sam 10.000 evra i dva dana pre nego što sam krenuo da trčim do Hilandara, nazvao me je anonimni čovek iz Loznice i rekao da je čuo za priču i da je ostavio u crkvi 40.000 evra za lečenje dečaka. Na taj način, srećom i borbom, dolazimo do cilja”, kaže Aleksandar Kikanović.

Nakon toga usledile su akcije za prikupljanje novca za dečake Boška i Gavrila. Aleksandar je išao čak i do Rusije kako bi posetio pravoslavne hramove, ali nije mogao da pređe granicu zbog mera uzrokovanih korona virusom. 

“Ove godine planiram da pređem 920 kilometara do manastira u Rumuniji gde se nalaze mošti Svete Petke. Ništa mi nije teško, uvek nađem prenoćište i nikada nikome ne tražim novac, već svako da ako misli da treba. Sa mnom uglavnom ide neko od prijatelja, Predrag ili Nikola, koji me prate biciklom, dodaju mi vodu, čokoladicu ili nešto što je potrebno”, kaže on. 

MISLILI SU DA SAMO GUBIM VREME

Jedna od poslednjih akcija bila je deljenje paketića deci iz sela Gornja Borina, gde je obišao bolnicu, kuće i crkvu. 

“Jedna devojčica je nakon što je dobila paketić pitala mamu da li može da me zagrli i meni je to najveća nagrada za to što radim. Mnogi su mislili da je sve samo gubljenje vremena i nisu me podržali, sve dok nisu videli rezultate i decu koja su poslata na lečenje. Sada sarađujem i sa organizacijom Srbi za Srbe i planiramo dalje pomaganje deci kojoj je to potrebno” objašnjava. 

U međuvremenu, Aleksandar je dobio posao u mestu nedaleko od Loznice i kako kaže, veoma je zadovoljan što je ostao u svetu sporta. 

“Dobio sam posao u Krupnju kao promoter sporta i to mi mnogo znači. Zbog toga sada imam novac da finansiram svoje maraton. Nastaviću da pomažem i prikupljam novac na isti način za svu decu kojima je potrebna pomoć”, navodi on. 

Autor Aleksandar Vasic.
Preuzeto sa Mondo.rs

nije-se-moglo-dalje

Kikan trči za bolesnu decu Srbije: Kad sam tražio posao, nikog nije bilo

Aleksandar Kikan Kikanović je već neko vreme poznat medijima i to po svojim humanim delima i akcijama. On je u humanitarne svrhe prešao oko 4.500 kilometara, a za bolesnu decu skupio oko 140.000 evra. Za Nova.rs govorio je o svom iskustvu, ali i o nedostatku podrške od njegovog grada Loznice.

Kikan trči u humanitarne svrhe, a nedavno je završena i njegova akcija „Da svako dete ima paketić” koja za cilj ima prikupljanje novca ili paketića za decu kojoj novogodišnji pokloni nisu dostupni.

„Prošle godine sam to pokrenuo i gledao sam da paketiće dobiju deca čiji roditelji nisu mogli to da priušte. Nosio sam ih i u porodice ge deca spavaju na zemlji i u velikom su problemu, a dosta od njih mi je tražilo i odeću i obuću, kao i ostale potrepštine poput praška i tih osnovnih stvari za život”, istakao je Kikan za Nova.rs.

Tako je pored poklona nosio mališanima i njihovim porodicama i odeću, obuću, bicikle, tepihe…

„Akcija mi uvek ide lepo i svaka osoba koja donira, uvek to objavim na Fejsbuku kako bi sve bilo transparentno. Želim da se zna i gde sam odneo paketić i od koga sam dobio pare, kao i koliko sam dobio. Nekada bude malo problem kada roditelji ne dozvole da slikam decu, pa se onda slikam ili pored kuće ili nešto smislim kako bi ljudi i dalje bili sigurni da su paketići dostavljeni. Oko 600.000 dinara ukupno je skupljeno, 400 hiljada u dinarima, a 200 u paketićima.”

Oko 600 paketića je podeljeno, a dešavalo se da u selima ima ukupno trinaestoro dece od kojih osam živi u nemaštini. Tada bi Kikan odneo 13 paketića kako se niko ne bi izdvajao. Nosio je u lozničku bolnicu, kao i u onu u Banji Koviljaču, u „Sunce” gde borave deca ometena u razvoju i u još nekoliko sličnih ustanova.

Za Nova.rs se priseća još nekih svojih velikih poduhvata.

„Kad Kikan može da trči, mogu i ja da hodam“

„Prvi put sam trčao za Dariju koja nije mogla da hoda i prikupio sam samo 53 hiljade dinara, ali tada mi se desilo nešto najlepše u životu. Trčao sam do manastira Pivskog gde mi je monah dao novac i rekao: ‘Kikanoviću, evo 100 evra, ali moraš da ih potrošiš do Ostroga’. Odgovorio sam mu da ne želim, jer ne skupljam za sebe, na šta monah reče: ‘Molim te, mnogo je bitnije od nas da uzmeš sveću i zapališ za Dariju, nego što ćeš skupiti još 100 evra’. Prihvatio sam i bukvalno sam na silu trošio taj novac do Ostroga. I na putu do Ostroga dva puta me zove njena majka i ja se javim na treći poziv. Ona me upita gde sam, na šta sam odgovorio da sam na do Ostroga, a ona mi prenese šta joj je rekla ćerka: ‘Kad Kikan može da trči, mogu i ja da hodam’. I stvarno je počela da hoda sve bolje i bolje, i eno je sad na fakultetu u Beogradu čini mi se.”

Do Hilandara je trčao za dečaka iz Prnjavora i za njegovo lečenje je u tom momentu trebalo 50.000 evra.

„Deset hiljada je bilo prikupljeno, a mene je nazvao neki čovek iz Loznice za kog i dalje ne znam ko je. Pitao me je koliko još fali, a kada sam mu odgovorio on mi reče: ‘Neka ode otac od tog deteta u manastir Tronošu, ja ću dati novac – on nek uzme tih 40.000 evra, a ostatak neka ostavi Manastiru Tronoša’”.

Trčao je i za malog Gavrila do Novog Sada, a kada ga je pozvao dečakov otac rekao mu je da je za Gavrilovo lečenje tog dana uplaćeno 80.000 evra.

„Sve je bilo ispraćeno medijima, jer sam shvatio da ako mediji ne znaju – niko onda ne zna. I to privuče pažnju dobrih ljudi i pomisle u sebi ‘ako ti možeš da trčiš, mogu i ja da ne popijem tu jednu kafu i uplatim donaciju za bolesno dete’, mada ima i većih donatora poput onog što je uplatio potrebnih 40 hiljada evra kada sam trčao do Hilandara.”

Inače, Aleksandar Kikan kada trči za bolesnu decu – nema nikakvog dodira sa novcem. Ljude uglavnom njegovo trčanje i trud podstakne da oni samostalno uplate novac na račun. Čak i kada mu ponude na ruke, uvek ih uputi na račun deteta kome je to potrebno.

Trčao i do Rusije

Najduža trasa koju je istrčao u cugu, doduše ne u humanitarne svrhe, je bila u Hrvatskoj.

„Pozvao me drug da me časti, a bolje da me nije častio – jer je to bilo 167 kilometara u cugu. Privukla me reklama na televiziji gde sam video one divne predele i more… a kad sam otišao tamo more sam ugledao tek kada sam završio maraton. Reklama je čudo”, reče Kikan kroz smeh.

Trčao je i do Rusije u pratnji Nikole Tomića iz Valjeva, bicikliste koji takođe ima dosta humanitarnih akcija iza sebe, ali zaustavila ih je korona, i kako kaže, dobro su i stigli do ruske granice. Inače do granice sa Rusijom ima oko 2000 kilometara.

Grad Aranđelovac ga uvek zove kada se tamo održava maraton na koji on onda i ode, ali ovako ga kako kaže, to i ne zanima. Nikad ne gleda vreme ili koji je po redu stigao, i svoje trčanje je potpuno posvetio humanitarnim akcijama.

Grad Loznica nije uvek bio na njegovoj strani

Gde god je išao pominjao je, a tako i promovisao svoj grad. Ipak, iako je njemu trebalo zaposlenje – Loznica nije uspela da mu ga obezbedi.

„Dve godine mi je Loznica obećavala posao, a dobio sam i pismo od predsednika kabineta da moraju da me zaposle. Opština je odgovorila da ne mogu da se zaposlim u javnom sektoru, samo kao privatnik. Ipak, pre jedno tri, četiri meseca trčao sam do Krupnja i pred ulazom u grad neki auto je stao. Iz njega je izašao predsednik opštine Krupanj, čestitao mi je na svemu što radim i pozvao me na ručak. Obećao mi je posao u nedelju, a u sredu sam već bio zaposlen u toj opštini”, istakao je Kikan.

Prisetio se i kada se tri puta pojavljivao na državnoj televiziji u Moskvi, a primao pozive sa direktivama da pominje Loznicu. Istakao je da bi to učinio i da mu nisu rekli, jer Kikan svoj grad pomene uvek.

„Kada sam krenuo za Rusiju bio je tu i predsednik opštine, predstavnik rusko-srpskog prijateljstva i ministar – svi su bili da se slikaju. A, kada sam tražio posao, nigde nikog nije bilo. Kako volim sve da bude transparentno, onog dana kada sam dobio posao na Fejsbuku sam se javno zahvalio predsedniku opštine Krupanj. Sutradan mi je stigao mejl iz kabineta gradonačelnika Loznice sa pozivom da dođem i ulepšam ‘Vukov sabor’ i da pričamo kako sam dobio tamo posao. Odgovorio sam da nemamo šta da pričamo i vrlo je jasno da nisam objavio da sam dobio tamo posao – ne bi me ni pozvali.”

Izuzetno je zahvalan na prilici koju je dobio, a jedino što sada želi jeste da oseti pravu sigurnost i da u budućnosti ima posao za stalno.

Sada očekujemo maj i nadamo se da ćemo pratiti Aleksandrov sledeći maraton do manastira u Rumuniji. U planu mu je da trči do manastira Jaši u Rumuniji, gde su smeštene mošti Svete Petke i ta avantura će da traje oko 23 dana, a svaki dan se pređe 40 kilometara. Na ovaj put nosiće i ikonu svetice koja je kupljena i osveštana na Hilandaru, a odlučio je da trku posveti našoj deci koja žive na Kosovu i Metohiji.

Selena Ribić Nova.rs

Dnevnik-portal-slika-za-clanak

Humanitarni rad ultramaratonca Aleksandara Kikanovića: Trka za život i dečiji osmeh

– До пре три године играо сам професионално фудбал у Фудбалском клубу „Славија” који је тада био у Српској премијер лиги.

Повредио сам лигаменте колена и требало је да се оперишем. На жалост, живим сам, отац и мајка су ми умрли и нисам имао пара за ту операцију… Није ми било лако када сам то схватио… Прво што сам урадио било је да одем у цркву и помолим се, тада сам рекао себи „има нешто јаче од доктора, нећеш више играти фудбал, али трчаћеш”. Повреда за спортисту обично значи крај каријере, али мени је Бог доделио лепши задатак – почео сам да трчим ултрамаратон, али не за медаље и новац – него у хуманитарне сврхе за здравље деце у Србији. Ево, већ три године трчим и немам проблема са здрављем због тога – почео је своју причу Александар Кикановић – Кикан, спортиста из Лознице, кога сопствена невоља није бацила у депресију, нити га је испунила бесом због немоћи, него је покренула оно најбоље у њему – да помаже другима. Како је решио да крене тим путем, чуда су почела да се дешавају: не само што је променио живот болесној деци и њиховим породицама, него је одскора и сам добио запослење као промотер спорта Општине Крупањ.

Ових дана измамљује осмехе многе деце, јер им доноси поклоне – до сада је поделио више од 200 поклона болесној и сиромашној деци, а нада се, да ће надмашити прошлогодишње празнике када је обрадовао више од 500 малишана. Људи су почели да препознају његов рад и добру енергију, па има подршку не само од људи и колектива из завичаја, него му се јављају и они из других средина који желе да помогну. Но, вратимо се на сам почетак приче, када је Кикан први пут трчао за једну болесну девојчицу.

– Прво сам трчао за Дарију Петровић из Бање Ковиљаче. Мој циљ је био Острог. Када сам кренуо, нико ми није баш много веровао, чак ни моји другари нису били сигурни хоћу ли успети… Сам мој подухват није баш био медијски испраћен, осим локалне, лозничке телевизије. Трчећи тај маратон скупио сам 53.000 хиљаде динара што, наравно, није било довољно… Али када сам био на домаку Острога, Бог је погледао и мене и Дарију Петровић. На само 300 метара од Острога Даријина мајка ме је назвала и рекла ми је да је Дарија тог дана бацила штаке без којих није могла да се креће и рекла мајци „кад Кикан може да трчи за мене чак до Острога, онда могу и ја да идем без штака”! Био сам пресрећан због те вести, а са великим задовољством могу да вам кажем да је сада Дарија студент у Београду.

Следећи ваш подухват је био одлазак на Хиландар. То је дуг и захтеван пут… За кога сте тада трчали?

– До Хиландара сам трчао за за двогодишњег Николу Стакића из Мачванског Прњавора. То је био мој други маратон који је много више био медијски испраћен него први. Малом Николи је била потребна новчана помоћ од 50.000 евра да би могао да иде на лечење у Пољску. Пут до Хиландара је био дуг 918 км и план је био да се дневно прелази око 40 километара и да се стигне за 23 дана. После 20 дана скупили смо „само” 10 хиљада евра и био сам веома нерасположен због тога…

Да ли сте помислили да одустанете?

– Не, нема одустајања када се трчи за болесно дете! У тешким тренуцима увек кажем себи „имај вере и све ће бити добро”. Тако је и било исте вечери ме је назвао мој суграђанин, Лозничанин, који није открио свој идентитет, и похваливши моју мисију упитао ме је колико је до сада прикупљено новаца. Одговорио сам му да смо до сада успели да скупимо само 10 хиљада, а тај господин ми је рекао „Кикане, оставићу паре манастиру Троноша, нека отац од малог Николе оде тамо и узме онолико колико му недостаје, а остатак остави манастиру”. Тако је и било.



Како се трчи ултрамаратон?

– Буквално се у једном дану истрчи 42 километара, али ја трчим више дана, некад и више недеља до крајњег циља. Значи, свакодневно се у континуитету трчи маратон. На пут не крећем сам, увек ме неко прати аутом. Искрено, почело је тако што су ми помогли другари. Када сам први пут кренуо у Острог имао сам само 50 евра, али када ме људи виде да трчим и схвате зашто трчим нуде ми смештај, храну и све што је потребно. Кад кренете са искреном намером Бог се постара да буде све како треба и да стигнем до светиње која ми је увек циљ.

Како тече то сакупљање новца?

– Прикупљам паре тако што привлачим пажњу добрих људи и усмеравам је на болесно дете. Многи се руководе тим да ако ја могу да истрчим до Острога или Хиландара стотине километара – могу и они да дају прилог.

Како се припремате за тако напорне подухвате?

– Трчати ултрамаратон је физички доста захтевно. Вежбам свакодневно у теретани да моје колено може да поднесе тај напор. Међутим, сигуран сам да има доста људи који су спремнији од мене – али када знате где и зашто идете нешто вас носи. Не размишљате тада о километрима, него о детету за кога трчите и о шанси коју му отварате.

Какви су вам планови?

– Следећи мој маратон ће бити од Крупња до манастира Јаши, односно до цркве посвећене Светој Петки. Он ће такође бити у хуманитарне сврхе и биће за децу Косова и Метохије. До Јашија је 920 километара, што ми неће бити проблем, јер сам исту километражу већ трчао до Хиландара.

Маратон до Москве зауставила корона
– Фебруара месеца 2020. године кренуо сам да трчим ка Москви с намером да 9. маја на Дан победе против фашизма, руском председнику Владимиру Путину предам икону Светог Георгија која је била освештана када сам био на Хиландару, као знак пријатељства руског и српског народа. Стигао сам до границе са Русијом где сам због короне био заустављен. Међутим, добио сам уверавања да када опет буде могуће безбедно путовати и кретати се да ће ми то бити омогућено – поверио нам се Александар Кикановић, ултрамаратонац.

Марина Јабланов Стојановић

b92-clanak-2021

Trka za Boška: Trčao 13 sati da skrene pažnju na slučaj dečaka kome treba najskuplji lek na svetu

Humanitarac i ultramaratonac Aleksandar Kikanović Kikan pretrčao je 125 kilometara kako bi skrenuo pažnju javnosti na slučaj sedmomesečne bebe Boška Guglete.

Mališan se bori za život, a za njegovo lečenje je potrebno prikupiti ukupno dva i po miliona evra, a potreban mu je i najskuplji lek na svetu. Kikan je trčao, jer malom Bošku ponestaje vremena.

Nakon 13 sati nadljudskih napora po tropskom vremenu, uz prijatelja na biciklu Predraga Petkovića, kao i Boškovog tatu koji im se priključio na poslednja dva kilometra, Kikan je u predvečerje stigao ispred Dečije bolnice u Novom Sadu, gde je Boško na respiratoru već nedeljama i gde bije bitku sa spinalnom mišićnom atrofijom, bolešću zbog koje je svaki njegov udah epska borba.

“Možda se i videlo po mom licu, sekund mi je falio da zaplačem, ali znam zašto sam ovde i zašto sam trčao. Siguran sam da sam privukao pažnju mojih Lozničana i ljudi u Srbiji i tu pažnju uvek preusmerim za bolesno dete za koje trčim”, kaže za Prvu TV Aleksandar Kikanović, humanitarac i ultramaratonac.

Istrčao je Kikan na hiljade kilometara za bolesnu decu, pa ne čudi što ga ispred bolnice u kojoj leži malo Boško, dočekuju kao člana porodice.

“Došli smo da podržimo Aleksandra Kikanovića zato što je on trčao i za moje dete koje je obolelo od cerebralne paralize i prosto znamo šta to znači i Boškovim roditeljima i Bošku”, kaže Dragana Barušić, majka devojčice obolele od cerebralne paralize.

Najnovije Kikanove žuljeve izvidaće svi oni koje se uključe u akciju i pomognu malom heroju Bošku. To je najlakše učiniti slanjem sms poruke sadržaja 1032 na broj 3030, a na sajtu Fondacije Budi human i GoFundMe istaknuti su računi na koje se mogu uplatiti sredstva.

Boško je dobio termin u Budimpešti polovinom septembra, ali novac mora biti uplaćen toj klinici tri nedelje ranije. Vremena ponestaje.

“Boško je loše, već sedam nedelja je u bolnici i jako je važno da novac prikupimo za lek do 20. avgusta, kako bismo uplatili sredstva bolnici u Budimpešti i kako ne bismo izgubili termin u septembru. Potrebno je da prikupimo još 750 hiljada evra”, kaže Janko Gugleta, Boškov otac.

Mali heroj ulaže svoje krajnje napore da izdrži do genske terapije koja košta čitavo bogatstvo.

Samo uz podršku čitave Srbije, novac će moći da se skupi, a Boško ne sme da izgubi, niti da odustane, kao što ni Kikan i Peđa nisu ustuknuli sve od Loznice, preko Šapca, Rume i Fruške gore.

 

Članak preuzet sa B92